Sve mi, koje smo mame, prošle smo kroz pripreme za porođaj. Po nekad devet mjeseci nije dovoljno za se pripremimo za bol koji nas očekuje. Neke od nas su u situaciji da traže Carski rez, Epiduralnu anesteziju, veze i vezice, poznata lica, ali kroz porođaj prolazimo same u stvari zajedno sa našom bebom. Babica, doktor, sestre su tu samo da pomognu. Svi zajedno moramo da sarađujemo.
Pred porođaj sam razgovarala sa mnogo mama o bolu i strahu. Dobijala sam razne odgovore od toga da boli toliko jako da misliš da ćeš da umreš, do toga da ne boli uopšte. Znala sam da je prag bola različit, ali nisam znala kako ću ja reagovati i koliko će mene boljeti.
Epiduralnu anesteziju sam želela, ali nisam želela da se pripremim na „neće boljeti“, a da baš u tom momentu anesteziolog ne bude slobodan, pa da me to iznenađenje zaboli više od samog porođaja.
style="display:inline-block;width:336px;height:280px"
data-ad-client="ca-pub-3764311493977162"
data-ad-slot="8761586939">
Sad, posle dosta vremena razmišljam „zašto sam se plašila“? Plašila sam se bola. Bola se plašimo svi mi. To mogu da tvrdim. Mislim da nema čovjeka na planeti Zemlji, koji se ne plaši bola. U jednom momentu u sred porođaja ja sam rekla babici: „ubite me, ja više ne mogu“. Nije me toliko boljelo, koliko sam bila iscrpljena, ali mojom krivicom – na porođaj sam došla „prije vremena“ i sjedila i čekala, da slučajno ne zakasnim ( i opet sve to zbog straha!).
Nisam vjerovala kada su mi govorile mame, koje su prošle kroz taj čin rođenja djeteta i koje su doživjele i, što je važnije PREŽIVJELE, taj TOLIKI bol, da kada vidiš bebu SVAKI BOL AUTOMATSKI PRESTAJE. Jeste, boli, naporno je, ali ne traje dugo. Posle porođaja više ništa ne boli. Osjećala sam umor, boljela su me leđa, zglobovi, ali to su „normalni“ bolovi, ništa neizdrživo. Na kraju krajeva tu sam, pišem vam, preživjela sam porođaj.
Dosta žena se plaše epiziotomije. Bez obzira što su patronažne sestre govorile na časovima za trudnice da taj mali rez ne boli, kao ni bušenje vodenjaka – sve mi se plašimo REZA. Mene babica nije sjekla, kaže da ne sječe one porodilje „koje sarađuju i lijepo se ponašaju“. Međutim, dijete prilikom porođaja me je „pocjepalo“. Bolje da me je babica pravilno posjekla, nego što me je dijete „pocjepalo“. Taj momenat sam osetila, ali ne bih ga opisala kao bol ( u tom momentu porođaj je u toku i sve boli). Jedino ne mogu da kažem kako je prilikom šivenja epiziotomije ili pucanja, kao u mom slučaju jer su mene, zbog toga što mi nije ispala cijela posteljica, morali da uspavaju i urade reviziju (vjerujte mi, nikad slađe nisam spavala, a i to mi je bilo prvo pravo spavanje poslije četiri mjeseca). Ipak znam da ako se šivenje epiziotomije uradi odmah „na vruće“ da ni to nije „strašno“. Za to postoji anestezija.
style="display:inline-block;width:336px;height:280px"
data-ad-client="ca-pub-3764311493977162"
data-ad-slot="8761586939">
Da rezimiramo. Prežjivećete. Još neko, kratko vrijeme, ćete se sećati svega, a onda ćete se samo sjećati „ljubavi na prvi pogled“. Zbog ovakvog, divnog djeteta, preživela bih i tri puta veću bol!
Izvor: DrMama
