Često pričam ovu priču svojoj bebi sada pred spavanje jer ne želim da zaboravim niti jedan jedini detalj. On zaspi negdje na pola priče a ja je tiho uvijek ispricam do kraja... sebi za dušu:
U pitanju je bila zakazana sekcija u taj utorak. Iako nisam u cvijetu mladosti (39) trudnoća mi je protekla predivno. Imala sam tegobe kao i većina trudnica, da. Visok pritisak, otečene noge, mučnine ali nista nije moglo nadjačati moju sreću. Našu sreću. Nikad nisam bila raspoloženija. Muž i ja smo čekali ovu bebu 11 dugih godina. Ne moram vam reći kako je izgledao dan kada smo saznali za trudnoću. Da se vratim na porođaj.
Dakle, sekcija zakazana odmah prva ujutru. Stigla sam dan ranije i do tog jutra od uzbudjenja nisam spavala. Ujutru su me pripremali za sekciju (klistir, tuširanje, kateter) i odveli do sale. Iskustva žena koje su imale sekciju su različita. Mogu vam reći da je u mom slučaju najgori od svega bio kateter, i to prvih 15 minuta. Sala, sat sa lijeve strane pokazuje da je 8:30, muzika na radiju - Indexi (Predaj se srce izgubili smo boj, nikada vise ti ne pričaj o njoj...) doktori se pokušavaju našaliti sa mnom a ja gorim od želje da me samo što prije uspavaju pa da što prije ugledam svoje pile. Hladnoća. Stomak mi mazu hladnim jodom pa me na kraju i zasipaju ostatkom iz posude. Anesteziolog iznad glave takodje pokusava da me malo opusti, govori mi nesto u smislu "Ti si moja generacija, bice sve ok".
Ubod. Jak bol koji udara u zglob, malo mučnine i 1,2,3...
Budim se. Doktor mi je iznad glave, drži me za ruku, odmah pitam za bebu, kaze sve je u redu, čestitam vam, postali ste majka jednom zdravom dječaku. Sreća!!! Moja sreća je ugledala svjetlost da
na. Sve se isplatilo. Da li ste javili mom mužu, pitam. Kažu, zvao je, sve zna.
Jako mi je bilo hladno i vene su mi totalno ispucale u naredna dva dana od silnih uboda ali nista ne može nadmašiti sreću. Dobila sam odmah nesto protiv bolova a ako biste vjerovali kad je dosla noć, nista mi vise protiv bolova nije bilo potrebno.
Sestra je dosla ubrzo sa malim smotuljkom u rukama i rekla 'ovo je vasa beba'. Ja sam imala neku reakciju od anestezije pa mi se malo vid zamutio i kazem joj da ga ne vidim najjasnije ali da ga zelim uzeti.
Od tog momenta kada sam ga prislonila na svoj vrat, od tada smo nerazdvojni... moj sin i ja. Moja prva i jedina beba. Moj svijet. Moje SVE. Kasnije sam vidjela jasnije i to biće malo je bilo nešto najdivnije sto sam vidjela u svom životu.
Što se oporavka tiče, drugi dan sam se malo pridigla na noge i već od tada je beba bila sa mnom i dan i noć preostala 3 dana. Treći dan sam već sama išla do kuhinje ali mi je jos trebala pomoć oko tuširanja. 5. dan kada trebam izaći je pao snijeg a bio je april, meni je bio najtopliji dan u životu. Tada sam vec bila uveliko na nogama i čekala sam željno da muž dodje po nas jer se nismo vidjeli dugih 5 dana.
Nikad to necu zaboraviti. Dosao je u kabanici, sa buketom ruža u jednoj ruci a tortom za sestre, jajetom i stvarima za bebu u drugoj ruci. Ne znam kako je to uspio.
Pojavljujemo se na vratima, prvi put vidi svoju bebu, izobličio se od srece i govori 'kako je malen'. Pomaže mi da se obučem, sestra presvlači bebu, izlazimo iz bolnice u auto i odvozimo se u posve novo poglavlje našeg života. Ono ljepše. Kada smo prvi put smjestili u krevetić naše pile, plakali smo dosta dugo ne vjerujući da smo konačno tako sretni.
Sami smo na svijetu i nemamo nikoga da nam pomogne, tako da sam sve radila oko bebe vec od tog 5-6. dana. Moj rez je sada samo jedna blijeda tanka crvena linija na koju sam ponosna do neba.
Moja linija srece. Volim te bebo najviše na svijetu
