"Beše to prije mjesec i sedam dana ....deveti mjesec napokon došao. ..odbrojavanje kreće ......čekam
taj 20 -ti datum da pohitim prema bolnici
.Zamislite prvi put u životu žurim prema toj ustanovi nimalo meni dragoj...
Stižem u taj divni ambijent
....pun divnih žena koje iščekuju isto kao ja svoje čedo. ...
Idemooo
upadam u spavacicu ..sretna sam . . pozitivan osjećaj. ...osmjeh koji nisam krila ...neizmjerna sreća 
...Bebac stiže "ah pomislih Bože hvala ti što sam dočekala ovaj trenutak da čekam da zagrlim ...privijem ga uz svoje grudi i ne puštam ....
Sala. ..anesteziolog ....moj vodeći doktor " "jesi spremna za
carski" osmjehnula sam se ,"spremna sam da prigrlim život "uspavljuju me .... i iiii....... budim se
....medicinsko osoblje oko mene apliciraju mi terapiju... "a moja beba"pitah jednu od sestara ....
"Vaša beba zdrava ...rodili ste sincica
....sutra ćete vidjet svoju bebu".Najduži dan a i najbolniji ....
Zora ....odlazim na odjel ....divna sestra me smjestila u krevet...
"beba"prozborim ..."
"Sad cemo vam donijeti bebu".
Smotuljak moj u naručju. ...preljepe mlade sestre
...predaju mi ga...Mislila sam da cu ga ugnjavit od sreće. ..Neee. ..nisam gledala sam u njega
,nepomično "zar je moguće da sam rodila ovako lijepu bebu", najdivniji moj fajterčić od tog momenta
postao moj uzdah...treptaj....vazduh....miris....moj dan ...moja noć. ..moj najhrabriji djecak. ...i ako me
pitate ...da li bi ponovila sve to .....hah ..pisaću vam ....čim prije ...."
Prica mame Amile
"Kući sam bila sa sestrom spremala se da idem na kafu .. Svi mi kažu budala hoda a prešla termin 5-6 dana... Sreća pa nisam krenula još iz kuće ..
U toku razgovora sa sestrom meni puče vodenjak .. Pošto nisam znala sta me snašlo ko luda počela da se smijem ... Zovem muža zovem mamu ... Muž dolazi s posla da me vozi u bolnicu .. Sav izbezumljen .. A ja nit spremna nit ista nastavljam se smijat njemu u lice ..
Haj ne bitno to .. Došla u bolnicu .. Ni otvorena nisam al me ostave .. I tako malo pomalo prolaze sati meni počinju bolovi isprva sam mogla izdržati nisu bili jaki ..
Tek oko 23h već je počelo ne prestano da me boli i tako do pola 6h dolazi babica pregleda me i ja kažem svako minut osjećam pritisak ko da hoću da idem u WC da izvinete .. Kaže ona nije to to .. Al kaže 3 prsta si otvorena.. Mogu ti skratit ... Sta je dalje rekla ne znam ...
Gurnu ruku i okrenu nešta jest me zabolilo što jest jest .. Kaže izdrži još dvije tri kontrakcije i idemo u salu .. I tako i bi .. Došli u salu u 5 do 6 i tad počinje moja slatka patnja..
Tiskala sam dva tri puta i na svijet je stigao moj sinčić Ermin koji sad ima 5 mjeseci na zdravlje..
Pukla sam dva unutrašnja konca .. Dr. S. stade pored mene . . a ja onako sva izbezumljena .. Milujem ga po ruci i govorim hvala hvala hvala .. Ne znam za vas al moje porodjajno iskustvo je pozitivno...
Da je bolilo jeste .. Al to se brzo zaboravi... I sve prodje al bar znaš da si na sav taj bol dobila jednu veliku titulu majke i veliki poklon svoje dijete ...
sretno svim trudnicama da im Bog olakša porod.. I svim mama da svoju djecu izvedu na pravi put."
Priča mame Elle
"Ogromna, velikih otečenih nogu, šetam do mame-moram popiti kafu i pojesti onu dobru, veeliku
baklavu što je majka spremila jer se meni eto nešto baklave posebno jedu. Uhh kako su mi se samo tražile, a tek ona šoljica kafe... Idem putem i samo o tome razmišljam. Konačno sam stigla uh olakšanja podići noge na stolicu.
Mama iznosi baklavu i kafu i smješka se gledajući u moj stomak.
Pita me: "Kćeri jesi li dobro?" A mene nešto kao probode, rekoh:"Jesam majko, dobro sam. " Ma ni ne izgovorih briznuh u plač uz riječi:" Mama hajde ti umjesto mene, ja se bojim".
Kaže mama ono što bi svaka majka i rekla:"rado bih kćeri ali ne mogu, znaš da bih.Možeš ti to moraš.I to je jednom i gotovo odmah prestane da boli."
Prestajem plakati vidim majku sam nasekirala. Pijem onu kafu o kojoj sam cijelim putem maštala i jedem onu baklavu što sam je sanjala. Ne sjeda mi ni malo. Rekoh joj mama da je meni prenijet bar 10 dana mene strah. Mama se od srca nasmija i krišom obrisa suzu da je ne vidim. Krenula sam kući nešto nisam dobro.
"Mama ja ode prileći malo nekakva me nemoć uhvatila" Rastadosmo se uz poljubac i konstataciju da se moj trbuh spustio. Dođoh kući, prilegla. Odjednom neka bol, budim se. Bože šta je ovo? Ne smijem više nazvati muža pa imala sam ovakve slične bolove i prekjučer kad me u 3 h ujutro vozio za Travnik, budio kolegu da ide s njim pošto je bio van sebe. Lažna uzbuna bila ja sutra sa opet kući.
Šta ako je i ovo lažna uzbuna. Opet bol...Razmišljam o onome što žene kažu "Znat ćeš kad krene" ama ne znam... Kako izgleda to? Jel sad baš pravo boli?
Opet bol, gledam na sat svakih 10 minuta se javlja i redovna je.
Nazvat ću muža da mi dovede mamu. Dolaze oboje mirni, mama skuha kafu kaže hajde kćeri evo i tebi. De kaži mami kako te boli. Opet bol. Velim ma ne mogu ni kafe, ne mogu ništa, mene boli i hvatam se za kuhinjski stol. Pogledam na sat bolovi na 5 minuta.
Rekoh im ja ću nazvati svoju prijateljicu babicu neka mi ona kaže je li se ja porađam.
Moja Dženita reče:"Idi odmah". Otišli smo u bugojansko porodilište gdje me babica uredno pregleda i reče:"Vi se porađate,otvoreni ste 4 prsta".
Nazva doktora i doktor reče da me ovdje u Bugojnu ne mogu poroditi te da idem u Travnik. Vidno uznemirena babica mi daje savjete kako da izdžim put i da ako mi dođe da tiskam da ne tiskam ni slučajno.
"Možeš ubiti bebu, ne tiskaj izdži." Saniteta naravno nema te smo primorani hitno automobilom sami bez ijednog stručnog lica.
Puta se i ne sjećam. Samo se sjećam majčine ruke na ramenu i muževe koju sam stiskala i grebala od bolova. Stigli smo. Moj doktor koji me vodio zbog komplikacijau trudnoći je tu.
Čeka me i uvodi odmah.
Kaže:Porod, otvoreni ste 10 prstiju. Ulazimo odmah u rađaonu, muž i mama ostaju iza vrata sa strahom. Doktor onako galantno uđe i obrati se ostalima.
"Dobro večer, ovo je moj porod i ja ću ga voditi. Dajte pacijenticu pripremite i dajte joj apaurin. Probušiše mi vodenjak. Kaže moramo malo dripa uključiti zatvorili ste se nakon probijanja vodenjaka. Klimam glavom. Babica divna, nježna i pažljiva me miluje i govori samo lezi na bok. Bit ćeš dobro. Gledam u onaj veliki sat. 19 časova je. 25.07.2016.godina.
Doktor me diže sa stola i reče hajde hodaj lakše će ti biti i brže ćeš se otvoriti. Boli.... Dišem i molim se Bogu... Kad je vrhunac bola ja znam stati će. Skupljam snagu za drugi.... Dolazi... Sat otkucava 20:30h...
Nagon za tiskanjem. Ja moram, ne mogu ga spriječiti. Zovem babicu... Kaže de ti još malo hodaj nisi otvorena sigurno do kraja. Kažem ne moguuu, ja moram i tu se napinjem.
Odmah me uze i smjesti na stol. "otvorena si, super Ella. Sada moramo sarađivati. Prati sine moje upute. Klimam glavom. Maže me uljem. Objašnjava. Trud... Tiskaam... Tiskam... tiskam...
Kaže babica: samo tiskaj kad je trud nikako drugačije. Ja mislila treba stalno tiskati.
Reče mi zatvori oči i kad dođe nagon tiskaj.Osjetim nešto me kao zaboli malo jače.
Babica veli:"Hajde majko vidim crnu kosicu sada tiskaj"
Suze mi potekoše mislim u sebi moje čedo ima crnu kosicu. Beba me malo zakači ramenom babica veli:
"Uspjela si, dječak je"
"Zašto ne plače babice, zašto ne plaaačeeee" i tu moje garavo proplaka i mama konačno začu glas svoje duše.
Pokuša mi ga dodati brzo ali kratka pupčana vrpca je bila i babica požuri da je presječe i dodade mi na grudi nešto maleno, crne kosice i rumenih usnica.
"Uspjeli smo sine, uspjeli smo Darise. Hvala Bogu. Voli te mama".
U pozadini se čuje doktorov glas:"Muštuluk postali ste tata. Oboje su dobro. Dječak je. " 3 kg i 50 cm dimenzije vašeg sina, sada ćemo vas ušiti i idete se odmoriti i da vam donesemo bebu na podoj"...."
