 |
| Foto: Printscreen video/ UMass Boston |
Roditelji često, svjesno ili nesvjesno, zbog brojnih obaveza, izignorišu potrebe svog djeteta. Jednostavan dvominutni test doktora razvojne psihologijje pokazao je šta se dešava sa emocijama naše bebe kada ne odgovaramo na njene potrebe.
Ed Tronik je doktor kliničke i razvojne psihologije na Univerzitetu u Masačusets u Bostoni koji se posebno bavi ranim razvojem dječjih emocija.
Ovaj ljekar osmislio je eksperiment kojim je dokazao da i veoma male bebe mogu veoma intenzivno da reaguju na spoljašnju sredinu, kao i na osobe i načine na koji im se te osobe obraćaju.
O svom ekeperimnetnu on kaže:
"I veoma male bebe osjećaju energiju koja se ka njima emituje i mogu da učestvuju u komunikaciji. Bebe reaguju na osobu koja im se obraća, a način tog obraćanja za njih može da bude stresan ili, sa druge strane, da veoma povoljno utiče na njihove emocije i mentalno stanje, kako u tom trenutku, tako i u budućnosti.
Istraživanja na tu temu počeli smo da sprovodimo još pre trideset ili četrdeset godina kada su ljudi mislili da novorođenčad i male bebe ne mogu da učestvuju u socijalnoj interakciji.
Tim povodom napravili smo i eksperiment tokom kog majka čučne tako da bude u nivou očiju bebe od skoro godinu dana, igra se sa njom, razgovaraju, majka odgovara na njene potrebe, okreće se u pravcu u kom beba pokazuje. Mama i beba usklađuju svoje potrebe, komuniciraju, i to je upravo ono što je i bebi i mami potrebno.
U sledećoj fazi eksperimenta, zamolili smo majku da ne odgovara na bebine potrebe, da se uozbilji, i da njeno lice postane bezizražajno.
Beba veoma brzo shvata da je mama drugačija, i pokušava da, na sve načine koje je do tada komunicirala, ponovo osvoji njenu pažnju. Smije joj se, pokazuje prstom u određenom pravcu jer je navikla da majka pogleda u tom pravcu, pruža ruke ka njoj, ljuti se i kao da kaže "Šta se to ovdje dešava?". Zatim počinje da kenka, stenje, vrišti...
Istraživanja na tu temu počeli smo da sprovodimo još pre trideset ili četrdeset godina kada su ljudi mislili da novorođenčad i male bebe ne mogu da učestvuju u socijalnoj interakciji.
Tim povodom napravili smo i eksperiment tokom kog majka čučne tako da bude u nivou očiju bebe od skoro godinu dana, igra se sa njom, razgovaraju, majka odgovara na njene potrebe, okreće se u pravcu u kom beba pokazuje. Mama i beba usklađuju svoje potrebe, komuniciraju, i to je upravo ono što je i bebi i mami potrebno.
U sledećoj fazi eksperimenta, zamolili smo majku da ne odgovara na bebine potrebe, da se uozbilji, i da njeno lice postane bezizražajno.
Beba veoma brzo shvata da je mama drugačija, i pokušava da, na sve načine koje je do tada komunicirala, ponovo osvoji njenu pažnju. Smije joj se, pokazuje prstom u određenom pravcu jer je navikla da majka pogleda u tom pravcu, pruža ruke ka njoj, ljuti se i kao da kaže "Šta se to ovdje dešava?". Zatim počinje da kenka, stenje, vrišti...
Iako je ovaj eksperiment trajao samo 2 minuta, beba je reagovala veoma burno, počela je da se okreće od majke i da izađe iz stolice. Iako mala, bila je pod veoma velikim stresom, sve dok joj se majka nije ponovo obratila.
Ovaj eksperiment takođe nazivamo i "priča o dobrom, lošem i ružnom". Kada kažemo dobro, mislimo na sve one dobre stvari koje nam se dešavaju u odnosu sa našom bebom. Kada kažemo loše, mislimo na neke stvari koje nisu prijatne, ali se nemonovno u životu dešavaju, međutim, posle njih opet imamo šansu da se vratiimo na ono dobro. Ružnim nazivano one situacije u kojima bebi ili starije djetetu ne dajemo šansu da ponovo doživi lijepu stavar, da se osjeća sigurno i oslobodi stresa koji je doživjela dok se dešavalo nešto loše. U ovom konkretnom slučaju, tj na primeru ovog eksperimenta to bi se desilo da majka nije ponovo uspostavila komunikaciju sa bebom.
U svakodnevnom životu se ovo deslio svakom roditelju. Moramo da kuhamo, da obavimo telefonski razgovor, da uradimo nešto za sebe... I svako je od nas nekada, svjesno ili nesvjesno, izignorisao svoje dijete, i to bismo nazvali lošim, ali sve može da se ispravi i nikada nije kasno”, završava Tronik.
