“Cijelog života sam se spremala da budem majka, od igre lutkama do danonoćnog kuhanja. Ja ništa drugo ne umijem da radim…”
Nedugo nakon što sam saznala da sam trudna, pomislila sam na Radovanovu Georginu i slatko se nasmijala. Ona, doduše, nije smjela da rodi pet godina, a ja nisam mogla da zatrudnim neke četiri…
Zato su doktorkine reči: “Imamo bebu, sestro pišite…” bile nestvarne. Potpuna fantazija. Prebrzo je pričala, prebrzo izgovorila riječi “evo bebe”, a onda nastavila da priča sestri o dužini ploda, kao da nije shvatila da je Zemlja upravo prestala da se okreće.
Ustala sam, dobila moju sličicu na kojoj se vidi ON. Izgleda kao da je savio jednu nogu u koljenu, ruku namjestio ispod glave… valjda ga mrzi da uzme jastuk, otkud znam…
Da, to su bile moje misli. Misli ozbiljne, obrazovane, “starije prvorotke” koja je priželjkivala trudnoću, spremala se psihički za odlazak u savjetovalište, na vantjelesnu, ma pitaj Boga šta ne.
Naravno, vijesti o trudnoći je žarko želio da čuje i moj muž. Previše puta sam ga vidjela kako se smješka čekajući drugu liniju na testu i previše puta čula riječi: “Nemoj da si zaplakala slučajno”, a onda kako bi me nasmijao rekao “to samo znači više seksa” … Potom krišom posmatrala kako ćuti i gleda da se ta druga linija magično ne pojavi sat vremena kasnije…
Pozvala sam ga i rekla mu da ćemo imati bebu. Vrisnuo je: “Lažeš!?”. Zvučimo kao ozbiljan par, zar ne? Vjerujte, tu smo negdje, skoro normalni, ali ta vijest nas sačekala nespremne. A, spremali smo se… skoro kao Georgina.
Elem, kreće ono: “Jao, divno, brinuli smo, nisi ti više mlada” … više o ovome u blogu moje drage koleginice koja je fenomenalno objasnila šta s tim ljudima i njihovim pitanjima “dok se zigot ne zakači” …
A, onda je došao taj dan…
Namjerno sam vam preskočila priče o strahu, glupostima koje ti padaju na pamet i tupost u pogledu doktorke kada me je vidjela uplašenu i uplakanu i nakon kratkog pregleda odvalila “pa šta, prokrvarila si, jaka stvar. Idi kući lezi”.
Bio je utorak. Spavalo mi se jaaaaaako. Jedva sam ustala oko 11 i, nije me stid – upiškila se. “Halo, popiškila sam se na naš novi krevet”, rekla sam uz osmijeh mužu koji je zaćutao. “Neka si. Jesi li dobro?”. “Naravno, odoh da skuham jednu kafu”. Spustila sam slušalicu i stvarno ustala da skuham tu kafu… I opet?!
“Mislim da se nisam upiškila maloprije”, zbunjeno sam rekla mužu tri nedjelje prije termina.
“Znam, krenuo sam po tebe, idemo malo do ljekara”, zvučao je zabrinuto, a onda kada je stigao, krenuo opet da radi sve da me nasmije i opusti. Uostalom, ON stiže, zar to nisu lijepe vijesti. Tri nedjelje ranije, ali stiže…
Vozili smo se do Narodnog fronta – “popiškila” sam mu se i na sjedište, ali to mi je drago, jer mi je tokom cijele vožnje, KAKO BI ME OPUSTIO, pjevušio “sad će da te boli, sad će da te boliiii”.
U bolnicu sam stigla oko 12, poslali su me gore, među ostale trudnice, dali spavaćicu i rekli: “Čestitamo, u naredna 24 sata ćeš vidjeti bebu”.
I baš tada, sve one horor priče iz porođajne sale koje “prekaljene mame” riješe da podijele sa vama baš dok ste u drugom stanju, počele su da mi prolaze kroz glavu.
Otresla sam ružne misli, ušla u salu kao oslobodilac Beograda i rekla “hajde da uradimo i to” i čekala…
Boljelo je malo, neću da vas lažem, ali sam nekim savršenim kosmičkim planom u sali imala divnu doktorku koja je trčala od jedne do druge trudnice nasmijana, babicu koja mi je ogovarala “neku malu koja izmišlja i neće veliku iglu u ruci, Boga ti”, blesavog anesteziologa koji mi je pričao o tome kako je jedan muž želio da prisustvuje porođaju, a onda “pogledao dole i onesvijestio se, pa nisu znali da li prvo da hvataju bebu ili njega dižu s patosa”…
Onda sam čula riječi: “evo je kosa, idemo… guraj!”
Čuo se plač, a onda sam ga vidjela… mali, premali, s dugom crnom kosom. Miš…
“Mama, šta si rodila?”, pitala me je doktorka, valjda da bi provjerila da li sam i ja dobro, da li shvatam šta se desilo i ko je ta mrvica predamnom. Znam da je trebalo da odgovorim “muško” i stavim joj do znanja da sam svjesna, pritisak u redu i sve te druge, medicinske stvari, ali ja sam samo čula ono “mama” …
“Sina”.
To je bio moj odgovor. Nije on osoba određenog pola i stvarno me trenutno ne interesuje njegova ocjena na rođenju… rodila sam sina. Dali su mi da ga držim i poljubim u desni obraz… nisam zaplakala kao što plaču na filmu, bila sam zbunjena.
Upijala sam svaki trenutak s njim i pokušavala da shvatim zašto sam bez teksta, bez suza. Onda je iz mene probilo pitanje: “Šta sad da radim?!”
“Da ga voliš”, reče neko u sali …
Drage Ivane, Dragane, Bojane, Tijane, Nataše… buduće mame, slušaćete gluposti prije nego što zatrudnite, dok budete bile trudne, nakon porođaja… I slušajte ih. Neko želi da vas upozori, nauči, posavjetuje, ali ne primajte sve k srcu. Ne slušajte ni mene kada vam kažem da ništa od svega što ćete čuti i pročitati dok ne postanete njeno veličanstvo mama ne može da vas spremi za taj magični trenutak upoznavanja vašeg sina ili ćerke. Jer to je zapravo porođaj, a ne kontrakcije, vrištanje, epidurali i čuda … I znajte da koliko god mislile da ste spremne, nećete zaista i biti. Ali, to nije važno.
Važna je samo osoba kojoj ćete biti mama. I stvarno, samo je volite. Jako, najjače!
izvor. Dragana Tomašević/mondo.rs
