Od prvog dana kada su moji sinovi počeli da dijele sobu, njihova večernja rutina se nije posebno mijenjala.
Kupanje, pidžama, pranje zuba, čitanje priče, maženje. I svake večeri kad napustim sobu, Eli kaže:
„Ne zaboravi da se vratiš, da se još malo mazimo i da nam doneseš vodu!”
Dok to izgovara, ja već silazim niz stepenice i kroz glavu mi prolaze svi poslovi koje treba da obavim prije nego što i ja legnem. Odgovaram sinu: „Ok!” iako znam da su šanse da se vratim gore gotovo nikakve. Dan je dug, taman toliko da uspem da se premorim i kratak, jer ne stignem da obavim sve što bi treblo. Posao, večera, veš, sudovi, priprema doručka za ujutru, sve me to čeka iako sam već na ivici da se onesvijestim.
Ponekad ni ne stignu da me ponovo dozovu već sami zbog umora potonu u san. Ali, ponekad, posle par minuta čekanja da se mama ponovo vrati, dozivanje počinje.
Iako u početku tiho, postaje sve glasnije i češće: „Mama, mamaaa, maaamaaaa, MAAAAAAMAAAAAAA!”
Već dovoljno umorna i iznervirana, stanem pored stepenica i viknem ljutito: „Molim??!!”
„Možeš li da doneseš vodu?”
„Dolazim za par minuta.”
Završavam započeti posao, punim dvije čaše vodom i nevoljno ih nosim gore, iznervirana što su me prekinuli u poslu. Brzo im predajem vodu, poljubim ih, pa izjurim napolje govoreći sebi da je mojoj deci sad potreban san. Ja samo radim ono što je najbolje za njih.
Već dvije godine, ovaj scenario ponavlja se gotovo svake večeri, zbog čega je još čudnije da ja uopšte nisam primjetila kad se sve promijenilo.
Jednog popodneva sam se igrala sa starijim sinom i prisluškivala o čemu razgovara moj suprug s mlađim djetetom. Nisam mogla dobro da ih čujem, ali su reči „mama” i „gunđanje” sigurno bile izgovorene. Bacila sam se preko kreveta i počela da ga golicam u šali pitajući: „Ma, za koga ti to kažeš da je gunđalo?”
Nedugo zatim, djeca su otišla u sobu po igračke, a ja sam sjela pored muža. „Jesi li čula šta je Eli rekao?”, upitao me je. „Mama uvek gunđa kad je pred spavanje pozovem gore da se vrati, da se još malo mazimo. Zato sam ja prestao da tražim.”
Kao da je najveća stena sačinjena od kajanja i krivice tog trenutka pala na moja leđa. I nikako nisam mogla da je pomjerim.
Ustala sam, pošla uz stepenice i otišla u njihovu sobu.Eli je ležao na krevetu i dremao. Kad sam legla pored njega, okrenuo se a ja sam mu šapnula: „Nema ničeg na svetu što više volim od maženja s tobom.”
Nešto je promrmljao, obavio ruke oko mog vrata i prislonio svoje lice na moje onako kako uvijek radi. I sve je bilo oprošteno.
Ali, dok sam ležala pored njega, istinska težina njegovih riječi pala je još jednom na moja ramena.
“Zato sam prestao da tražim.”
Nikad nisam previše pažnje pridavala tome kako moja djeca doživljavaju naš večernji ritual, uvek pretpostavljajući da moje riječi neće imati neke naročite poslijedice. Ali, moja djeca su osjetila tu moju žurbu i potrebu da budem na drugom mjestu, umjesto pored njih. I u nekom trenutku odlučili da više nije vrijedno truda pitati, kad svaki put budu odbijeni.
A onda sam u trenutku shvatila i zapitala se:
„Ko zna od čega je sve odustao, bježeći od mojih nervoznih odbijanja?!”
„Mama, hoćeš li da mi čitaš?”
„Mama, hoćeš li da se igraš sa mnom?”
„Mama, slušaj šta je danas bilo u vrtiću!”
„Mama, gledaj šta sam naučio!”
„Mama, šta misliš o onoj djevojčici?”
„Mama, možemo li o nečemu da pričamo?”
A šta je (nerijetko) bio moj odgovor? Kakav je bio moj stav?
„Evo, za minut.” A to posle bude pet, deset, 20 minuta, pola sata…
„Nemam sad vremena.” odgovaram, a da nisam ni čula pitanje.
„To ćemo kasnije.” A kula prekršenih obećanja raste iz dana u dan.
Moji izgovori su možda validni, pa ponekad i neophodni. Znam ja da djeca moraju da se nauče strpljenju i da moraju da razumiju da ne mogu biti prioritet u svakom trenutku. Ali, moje riječi, u kombinaciji s mojim stavom, nedjelja za nedjeljom, mjesec za mjesecom, godina za godinom… Jednog dana će možda željeti da me pita nešto zaista važno, nešto životno, bitnije od čaše vode i malo maženja, ali će odustati jer „mama sad vjerovatno nema vremena”.
U poslednje vrijeme, grlimo se dugo i svake večeri, a kad kažem „za minut”, to zaista bude za minut.
Moj sin je odustao od mene, ali ja sam to na vrijeme shvatila i uspela da popravim. Ne želim da mislim kako bi sve bilo drugačije – naš odnos i njegov život, da sam ja ovu lekciju naučila nekoliko godina kasnije.
Mazite svoju djecu, pa makar pod bio prljav, sudovi zaprljani, igračke rasturene. Jednog dana, oni se neće sjećati pune sudopere, već beskrajnih maženja koja će ih uvek grijati kad im je teško."
Izvor: Huffingtonpost/Zelena učionica
ponedjeljak, 13. veljače 2017.
"Dan kada je moj sin odustao od mene"- priča
Od prvog dana kada su moji sinovi počeli da dijele sobu, njihova večernja rutina se nije posebno mijenjala.
Kupanje, pidžama, pranje zuba, čitanje priče, maženje. I svake večeri kad napustim sobu, Eli kaže:
„Ne zaboravi da se vratiš, da se još malo mazimo i da nam doneseš vodu!”
Dok to izgovara, ja već silazim niz stepenice i kroz glavu mi prolaze svi poslovi koje treba da obavim prije nego što i ja legnem. Odgovaram sinu: „Ok!” iako znam da su šanse da se vratim gore gotovo nikakve. Dan je dug, taman toliko da uspem da se premorim i kratak, jer ne stignem da obavim sve što bi treblo. Posao, večera, veš, sudovi, priprema doručka za ujutru, sve me to čeka iako sam već na ivici da se onesvijestim.
Ponekad ni ne stignu da me ponovo dozovu već sami zbog umora potonu u san. Ali, ponekad, posle par minuta čekanja da se mama ponovo vrati, dozivanje počinje.
Iako u početku tiho, postaje sve glasnije i češće: „Mama, mamaaa, maaamaaaa, MAAAAAAMAAAAAAA!”
Već dovoljno umorna i iznervirana, stanem pored stepenica i viknem ljutito: „Molim??!!”
„Možeš li da doneseš vodu?”
„Dolazim za par minuta.”
Završavam započeti posao, punim dvije čaše vodom i nevoljno ih nosim gore, iznervirana što su me prekinuli u poslu. Brzo im predajem vodu, poljubim ih, pa izjurim napolje govoreći sebi da je mojoj deci sad potreban san. Ja samo radim ono što je najbolje za njih.
Već dvije godine, ovaj scenario ponavlja se gotovo svake večeri, zbog čega je još čudnije da ja uopšte nisam primjetila kad se sve promijenilo.
Jednog popodneva sam se igrala sa starijim sinom i prisluškivala o čemu razgovara moj suprug s mlađim djetetom. Nisam mogla dobro da ih čujem, ali su reči „mama” i „gunđanje” sigurno bile izgovorene. Bacila sam se preko kreveta i počela da ga golicam u šali pitajući: „Ma, za koga ti to kažeš da je gunđalo?”
Nedugo zatim, djeca su otišla u sobu po igračke, a ja sam sjela pored muža. „Jesi li čula šta je Eli rekao?”, upitao me je. „Mama uvek gunđa kad je pred spavanje pozovem gore da se vrati, da se još malo mazimo. Zato sam ja prestao da tražim.”
Kao da je najveća stena sačinjena od kajanja i krivice tog trenutka pala na moja leđa. I nikako nisam mogla da je pomjerim.
Ustala sam, pošla uz stepenice i otišla u njihovu sobu.Eli je ležao na krevetu i dremao. Kad sam legla pored njega, okrenuo se a ja sam mu šapnula: „Nema ničeg na svetu što više volim od maženja s tobom.”
Nešto je promrmljao, obavio ruke oko mog vrata i prislonio svoje lice na moje onako kako uvijek radi. I sve je bilo oprošteno.
Ali, dok sam ležala pored njega, istinska težina njegovih riječi pala je još jednom na moja ramena.
“Zato sam prestao da tražim.”
Nikad nisam previše pažnje pridavala tome kako moja djeca doživljavaju naš večernji ritual, uvek pretpostavljajući da moje riječi neće imati neke naročite poslijedice. Ali, moja djeca su osjetila tu moju žurbu i potrebu da budem na drugom mjestu, umjesto pored njih. I u nekom trenutku odlučili da više nije vrijedno truda pitati, kad svaki put budu odbijeni.
A onda sam u trenutku shvatila i zapitala se:
„Ko zna od čega je sve odustao, bježeći od mojih nervoznih odbijanja?!”
„Mama, hoćeš li da mi čitaš?”
„Mama, hoćeš li da se igraš sa mnom?”
„Mama, slušaj šta je danas bilo u vrtiću!”
„Mama, gledaj šta sam naučio!”
„Mama, šta misliš o onoj djevojčici?”
„Mama, možemo li o nečemu da pričamo?”
A šta je (nerijetko) bio moj odgovor? Kakav je bio moj stav?
„Evo, za minut.” A to posle bude pet, deset, 20 minuta, pola sata…
„Nemam sad vremena.” odgovaram, a da nisam ni čula pitanje.
„To ćemo kasnije.” A kula prekršenih obećanja raste iz dana u dan.
Moji izgovori su možda validni, pa ponekad i neophodni. Znam ja da djeca moraju da se nauče strpljenju i da moraju da razumiju da ne mogu biti prioritet u svakom trenutku. Ali, moje riječi, u kombinaciji s mojim stavom, nedjelja za nedjeljom, mjesec za mjesecom, godina za godinom… Jednog dana će možda željeti da me pita nešto zaista važno, nešto životno, bitnije od čaše vode i malo maženja, ali će odustati jer „mama sad vjerovatno nema vremena”.
U poslednje vrijeme, grlimo se dugo i svake večeri, a kad kažem „za minut”, to zaista bude za minut.
Moj sin je odustao od mene, ali ja sam to na vrijeme shvatila i uspela da popravim. Ne želim da mislim kako bi sve bilo drugačije – naš odnos i njegov život, da sam ja ovu lekciju naučila nekoliko godina kasnije.
Mazite svoju djecu, pa makar pod bio prljav, sudovi zaprljani, igračke rasturene. Jednog dana, oni se neće sjećati pune sudopere, već beskrajnih maženja koja će ih uvek grijati kad im je teško."
Izvor: Huffingtonpost/Zelena učionica
