“Pedijatar kaže da je vakcina potpuno bezbedna. Ali, čula sam puno horor priča o ozbiljnim, čak i fatalnim reakcijama i ne znam da li da dozvolim da vakciniše moju ćerku.”
Živimo u društvu koje dobre vesti ne smatra vestima. Priče o pozitivnim efektima vakcinacije nisu u stanju da konkurišu onim o fatalnim komplikacijama koje su ekstremno retke. Zato su, izgleda, današnji roditelji više čuli o rizicima nego o dobrim stranama vakcinacije. A kao što vam je lekar nesumnjivo rekao, za većinu beba dobrobit od vakcinacije daleko premašuje rizike.
Pre ne tako mnogo godina, u SAD, najčešći uzrok smrti novorođenčadi bile su od infektivne bolesti, kao što su difterija, trbušni tifus i velike boginje (variola). Male boginje i veliki kašalj bili su toliko rašireni da je svako dete moglo da ih očekuje, a hiljade dece, posebno beba, umiralo je ili bilo znatno oštećeno ovim bolestima. Roditelji su se plašili leta i epidemije dečije paralize (polio), koja je stizala sa ovim godišnjim dobom, ubijajući ili onesposobljavajući hiljade beba i dece. Danas su velike boginje iskorenjene, a difterija i tifus izuzetno retki. Samo mali broj dece godišnje dobije male boginje ili veliki kašalj a dečija paraliza je bolest koje mlade majke više ne treba da se plaše, ako im je uopšte poznata. Američka beba danas ima veće šanse da nastrada ako nije vezana na sedištu u kolima nego od zarazne bolesti, zahvaljujući vakcinaciji.
Vakcinacija se zasniva na činjenici da izlaganje oslabljenim ili mrtvim mikroorganizmima - uzročnicima bolesti (u formi vakcine), ili otrovima (toksinima) koje oni proizvode, obrađenim da budu neškodljivi toplotom ili hemijskim tretmanom (toksoidi), doprinosi da osoba stvori ista antitela koja bi se razvila da se zarazila bolešću. Naoružana specijalnom “memorijom” jedinstveno za imunski sistem, ta antitela će kasnije prepoznati specifične mikroorganizme, napasti ih i uništiti.
I stari narodi su uviđali da je, za onoga ko preleži neku bolest, mala verovatnoća da se ponovo razboli. Tako su oni koji su se oporavili od kuge kasnije negovali nove žrtve. Mada su neka društva pokušavala jednostavne forme vakcinacije i ranije, moderna imunizacija je rođena kada je škotski lekar Edvard Džener (Edward Jenner) odlučio da testira staro verovanje da osoba koja je imala manje opaku bolest - kravlje boginje, nikad aneće dobiti velike boginje. Džener je 1796. godine namazao gnoj sa rane mlekarice zaražene kravljim boginjama na dve male posekotine na ruci zdravog osmogodišnjaka. Dete je nedelju dana kasnije dobilo laku groznicu i zatim par krastica na ruci. Potom je izložen velikim boginjama i ostao je zdrav. Postao je otporan.
Danas vakcinacija spasava hiljade života godišnje. No, nije savršena. Mada većina dece ima tek blagu reakciju na vakcinu, neka se razbole, a veoma mali broj se ozbiljno razboli. Neke vakcine se sumnjiče da prouzrokuju, istina retko, trajna oštećenja, čak i smrt. Međutim, kao što korist od prelaska ulice ili vožnje kolima prevazilazi veoma realne rizike od tih aktivnosti, tako i korist od zaštite od teških bolesti premašuje rizike za svu, osim za decu s posebnim rizikom* (o tome više na kraju). Kao što preduzimate mere predostrožnosti da smanjite rizik kada prelazite ulicu (prelazite na zeleno i gledate na obe strane) ili vozite auto (vozite pažljivo i vezujete se), treba da preduzmete mere predostrožnosti i kada vakcinišete dete (tako što posmatrate i izveštavate o popratnim efektima i proverite njegovo zdravlje pre nego što primi vakcinu).
Prvi široko korišćeni tip imunizacije bila je vakcinacija protiv velikih boginja i bila je tako uspešna da više nije potrebna. Ova bolest iskorenjena je u celom svetu i svi se nadamo da će vakcinacija jednog dana zbrisati i druge opasne bolesti. U međuvremenu, vaše dete će verovatno primiti sledeće vakcine, počev od drugog meseca, pa tokom detinjstva:
Difterija, tetanus, veliki kašalj - (DiTePer).
Vakcinacija protiv ove tri opake bolesti je od ključne važnosti. Prioritet ima vakcina DiTePer, koja sadrži toksoide difterije i tetanusa, i “bezćelijsku” vakcinu protiv velikog kašlja, mada je i originalna DTP vakcina (sa ćelijskom vakcinom protiv velikog kašlja) prihvatljiva alternativa. Dok su reakcije na oba toksoida veoma retke, ćelijska forma komponente za veliki kašalj može da prouzrokuje ozbiljne reakcije. Reakcije za bezćelijsku vakcinu protiv velikog kašlja su ređe i znatno blaže. Postoje, mada su retki, izveštaji koji ukazuju na vezu između stare vakcine i oštećenja mozga (koja je nepotvrđena) ali slični izveštaji oko nove vakcine DiTePer ne postoje.
Preporučuje se da se DiTePer (po mogućstvu), ili DTP, daje sa dva, četiri i šest meseci, 15-18 meseci i između četvrte i šeste godine. Iako je rizik minimalan, preduzmite sledeće mere kako biste bili sigurni da je vaša beba bezbedno vakcinisana:
- Uverite se da je doktor pregledao bebu pre nego što joj da DiTePer, kako bi utvrdio da se upravo ne razvija neka bolest koja se još nije manifestovala.
- Pažljivo pratite bebu 72 časa posle vakcinacije (posebno u prvih 48 sati) i odmah izvestite doktora ako postoje ozbiljnije reakcije* (bit će rubrika na kraju ovog teksta). Takođe izvestite doktora ako se beba neuobičajeno ponaša tokom prvih nedelju dana posle vakcine zbog eventualnih simptoma zapaljenja mozga.
- Tražite od doktora da u bebin karton unese podatke o proizvođaču vakcine, kao i broj partije i sve eventualne reakcije. Tražite kopiju za svoju evidenciju.
- Kada na redu bude sledeća DiTePer vakcina, podsetite bebinog doktora na reakcije na prethodnu.
- Ako se brinete o bezbednosti vakcine, razgovarajte o tome sa doktorom.
Preduzimanje svih mera predostrožnosti kada se dete vakciniše ima smisla, ali ne i panika i odbijanje da vaše dete koje nije visoko rizično vakcinišete protiv tetanusa, difterije i velikog kašlja.
Polio vakcina (IPV iliOPV). Vakcinacija je praktično eliminisala polio, bolest od koje se nekad strepelo. Postoje dva tipa polio vakcine: OPV, oralna ili živa vakcina koja se popije, i IPV, inaktivisana ili mrtva vakcina koja se daje injekcijom. Obe su efikasne. Postoje tri prihvaćena rasporeda za polio vakcinu: IPV sa dva i četiri meseca, potom OPV sa 12 ili 18 meseci i izmeću četvrte i šeste godine, ili IPV sa dva, četiri, između 12. i 18. meseca i između četvrte i šeste godine, ili OPV sa dva, četiri i između šestog i osamnaestog meseca i između četvrte i šeste godine.
Vakcina je potpuno bezbedna i deca retko reaguju na nju. Međutim, postoji minimalni rizik (oko jedan na 8,7 miliona) od paralize i neznatno veći (oko jedan na pet miliona) da se nevakcinisani roditelj ili drugi član domaćinstva zarazi virusom od deteta vakcinisanog sa OPV. Zbog toga, kada dete ili član porodice ima malignu bolest ili oslabljeni imuni sistem zbog bolesti ili lečenja, preporučuje se IPV, koji ne ulazi u digestivni trakt.
Kada se koristi živa polio vakcina (OPV), potrebna je pažnja kod pranja nedavno vakcinisane beba posle stolice; posebno je važno dobro oprati ruke.
Morbili, zauške, rubela (MMR). Vi u detinjstvu možda niste vakcinisani protiv ovih bolesti, ali će vaša beba gotovo sigurno biti - obično kombinovanom vakcinom između dvanaestog i petnaestog meseca, jer je manje efikasna ako se da ranije (Deca mlađa od godinu dana vakcinisana protiv morbila, zauški i rubele ne razviju pun imunitet na ove bolesti - zato se MMR ne daje ranije.). Male boginje - morbili, iako su često predmet šale, ozbiljna su bolest sa ponekad teškim, potencijalno fatalnim, komplikacijama. S druge strane, rubela se često javlja u tako blagom obliku da joj se simptomi i ne primete. No, pošto može da prouzrokuje oštećenja ploda kod inficirane trudnice, vakcinacija u ranom detinjstvu se preporučuje - i radi zaštite budućih beba i radi smanjenja rizika da ih inficirana deca prenesu svojim trudnim majkama. Zauške retko predstavljaju ozbiljan problem u detinjstvu, ali mogu da imaju ozbiljne posledice u zrelom dobu (poput steriliteta ili gluvoće) pa se preporučuje rana imunizacija.
Reakcije na MMR vakcinu su relativno česte, u principu veoma blage, i obično se ne javljaju dok ne prođe nedelja ili dve od injekcije. Otprilike jedno od petoro dece dobiće osip ili blago povišenu temperaturu od komponente protiv morbila, što će trajati par dana. Jedno na sedmoro dece imaće osip ili otok žlezda na vratu, a jedno od dvadeset bol ili otok zglobova od komponente protiv rubele, ponekad i tri nedelje posle vakcine. Nekada se javlja otok pljuvačnih žlezda od komponente protiv zauški. Među manje čestim reakcijama su peckanje, utrnulost ili bol ruku i stopala, koje je teško raspoznati kod male dece. Moguće su i alergijske reakcije. Takođe je moguće (mada stručnjaci nisu sigurni) da je MMR vakcina odgovorna za encefalitis - zapaljenje mozga, konvulzije sa temperaturom ili, veoma retko, gluvoću.
Oprez je potreban kada MMR treba dati bolesnom detetu, osim kod lake prehlade, detetu sa oslabljenim imunitetom (zbog lekova, maligne bolesti ili slično) ili onom koje je dobilo gamaglobulin prethodnih meseci.
Varičela zoster vakcina (VZV). Varičela ili ovčje boginje obično nije teško oboljenje i prolazi bez ozbiljnijih pratećih pojava. Komplikacije su ipak moguće, poput Rejevog sindroma i bakterijske infekcije; ova bolest čak može biti fatalna za visoko rizičnu decu, poput one sa leukemijom ili oslabljenim imunitetom, ili za decu čije su majke bile inficirane baš pred njihovo rođenje. Američka uprava za hranu i lekove (FDA) odobrila je vakcinu protiv varičele za zdravu decu preko godinu dana, kod kojih nije potvrđeno da su ih preležali, kao i za adolescente i odrasle koji nisu imuni. Još uvek nije sasvim jasno da li je kasnije potrebna revakcina.
Hemofilus b vakcina. Svrha ove vakcine je da spreči smrtonosnu bakteriju Hemofilus influence (Haemophilus influenzae b, Hib) koja uzrokuje širok raspon veoma ozbiljnih infekcija kod beba i male dece. Hib je odgovoran za oko 12.000 slučajeva meningitisa kod dece u SAD godišnje (5% od toga sa fatalnim posledicama) i za gotovo sve slučajeve epiglotitisa (potencijalno opasne infekcije koja blokira disajne puteve). Takođe je jedan od vodećih uzroka septikemije (infekcije krvi), celulitisa (infekcije kože i vezivnog tkiva), osteomijelitisa (koštane infekcije), perikarditisa (infekcija srčane opne) kod male dece.
Konjugovana Hib vakcina, odobrena 1990, ima tek nekoliko popratnih efekata, ako ih uopšte ima. Američka pedijatrijska akademija preporučuje da se ova vakcina da sa dva, četiri i šest meseci i četvrta doza sa 12 do 15 meseci. Kao i kod ostalih vakcina, Hib se ne daje bolesnoj deci, osim kada je reč o blagoj prehladi, ili onima koji mogu da budu alergični na neku od njenih komponenti (proverite sa doktorom). Neželjene reakcije su retke, kod veoma malog procenta dece može da se javi povišena temperatura, crvenilo i/ili osetljivost na mestu uboda, proliv, povraćanje i plač pošto prime Hib vakcinu.
Hepatitis B vakcina. Pošto programi imunizacije odraslih na ovu ozbiljnu infekciju nisu uspeli, sada se preporučuje da se svi vakcinišu protiv hepatitisa B u detinjstvu.
Poželjno bi bilo da sva novorođenčad dobiju svoju prvu dozu HBV vakcine na rođenju. Takva imunizacija neophodna je za decu inficiranih majki, u roku od 12 sati od rođenja. Dodatne doze se preporučuju sa dva do četiri meseca i između 6 i 18 meseci. Deca koja ranije nisu vakcinisana, treba da prime vakcinu, bez obzira na uzrast. HBV vakcina nema ozbiljnije prateće pojave.
HbOC-DTP. Na raspolaganju danas je i kombinovana vakcina koja štiti od Hib, kao i od difterije, tetanusa i velikog kašlja; daje se sa dva, četiri, šest i petnaest meseci ili u prva tri termina a četvrti zamenjuje DiTePer. Prednost ove vakcine je manje potkožnih uboda.
Ako je iz nekog razloga neka vakcina odložena, ne treba da brinete. Imunizacija može da se nastavi tamo gde je prekinuta i nije potrebno početi ponovo.
*ŠTA TREBA DA ZNATE O DiTePer
ČESTE REAKCIJE NA DiTePer
Sledeće reakcije na DiTePer navedene su po učestalosti, s tim što su prve tri najčešće i javljaju se kod oko polovine vakcinisane dece. Sve obično traju dan ili dva.
- bol na mestu uboda injekcije
- blago do umereno povišena temperatura (38 do 40°C mereno rektalno)
- uznemirenost
- otok na mestu uboda
- pospanost
- gubitak apetita
- povraćanje
Protiv bola i povišene temperature bebi možete dati dečiji paracetamol - ako se primeni odmah posle vakcinacije kao mera predostrožnosti može znatno da smanji reakciju. Toplo oblozi na mestu uboda mogu da pomognu da se smanji nelagoda. Povišena temperatura i lokalna osetljivost mogu biti problem kod svake naredne doze DiTePer, dok su uznemirenost i povraćanje ređi.
KADA SE JAVITI DOKTORU
Ako kod bebe primetite neku od sledećih reakcija u 48 sati od kako je primila DiTePer, javite se doktoru:
- glasan plač bez prestanka duži od tri sata
- preterana pospanost (beba se teško budi)
- neuobičajena mlitavost ili bledilo
- rektalna temperatura od 40°C ili više
- konvulzije
Simptomi zapaljenja mozga, poput konvulzija ili promena svesti, možda se ne pojave dok ne prođe nedelju dana od vakcinacije. (Nedavna istraživanja ukazuju da ni tako snažna reakcija najvjerovatnije neće prouzrokovati značajnije trajno neurološko oštećenje.)
KADA PROPUSTITI VAKCINU PROTIV VELIKOG KAŠLJA
Američka pedijatrijska akademija preporučuje da se komponenta protiv velikog kašlja izostavi iz DiTePer (i da DT vakcina koja sadrži komponente difterije i tetanusa bude zamena) za decu:
- koja su imala konvulzivne napade sve dok se ne isključe neurološka oboljenja
- koja su imala tešku alergijsku reakciju kod prethodne DiTePer vakcine u prvih nekoliko časova ili konvulzije u roku od tri dana, temperaturu veću od 40,5°C ili veću u roku od dva dana ili ozbiljne moždane probleme u roku od sedam dana
- koja su ikada reagovala na prethodne injekcije neuobičajeno promuklim ili glasnim upornim plačem dužim od tri sata, pretjeranom pospanošću, mlitavošću, neuobičajenim bledilom; razgovarajte o značaju svake reakcije sa bebinim doktorom.
- kod kojih je potvrđena ili se sumnja na neurološku bolest, kao što je epilepsija, ili dok se takva bolest ne isključi ili ne stavi pod kontrolu. (Deca sa stabilnim neurološkim stanjem, npr. cerebralnom paralizom, mogu da dobiju vakcinu.)
Stavovi doktora oko davanja DiTePer vakcine se neznatno razlikuju - pitajte svog pedijatra za njegovo mišljenje. Većina lekara će odložiti vakcinu ako beba ima povišenu temperaturu, neki i kod male prehlade. Mnogi sačekaju i mesec dana od temperature da daju DiTePer. Vakcinacija se uglavnom ne odlaže ako dete pati od čestih kijavica koje se pre pripisuju alergiji nego infekciji.
Za vreme epidemije u principu se vakcinišu čak i visoko rizična deca, pošto je rizik od velikog kašlja, koji ubija jedno od 100 inficirane dece mlađe od šest meseci, znatno veći od opasnosti od vakcine.
Obično se preporučuje da revakcina koja se daje posle sedme godine ne sadrži vakcinu za veliki kašalj, pošto je bolest nakon te godine manje rizična i ređe se javlja a opasnost od vakcine je veća. Takođe se preporučuje da se deci posle napunjenih sedam godina smanjuje doza vakcine protiv difterije, jer reakcije mogu da budu ozbiljnije.
Kombinovana vakcina za stariju decu označava se sa Td, a revakcine se preporučuju svakih sedam do deset godina života.
Dodatak - neke od bolesti protiv kojih se vakcinišemo
Autizam
Šta je to? Nemogućnost uspostavljanja normalnih odnosa sa ljudima, čak i sa roditeljima, koja se javlja neposredno od rođenja ili se razvije tokom prve dve i po godine života. Bebe se ne smeju niti na bilo koji način reaguju na roditelje ili bilo koga drugog, ne vole kada ih diraju ili uzimaju u naručje. Obično ima velikih problema sa govorom (uključujući i neobične govorne obrasce kao što je eholalija - dete ponavlja reči koje je upravo čulo a ne odgovara na njih), dete ima neobično držanje i pravi čudne pokrete, ima nepredvidivo i neuobičajeno ponašanje (prisilne i ritualne radnje, vrištanje, mlataranje rukama), nekad i samouništavajuće. Inteligencija može da bude normalna, ali da dete deluje retardirano ili gluvo zato što ne reaguje. Autizam nekad može da liči na dečju šizofreniju, ponekad joj i prethodi.
Koliko je često? Procenjuje se na 2 do 7 slučajeva na 10.000 beba. (Dešava se da se detetu koje deluje autistično pomogne eliminacijom hrane na koju je alergično.)
Ko je podložan: Autizam je tri do četiri puta češći dok dečaka nego kod devojčica.
Šta je uzrok? Prema skorašnjem istraživanju čini se da je u pitanju autozomno recesivni gen: oba roditelja treba da ga imaju da bi bio prenet na bebu. Čini se da su moždani talasi kod autističnih beba izmenjeni, što može da ima veze sa njihovim stanjem. Nije povezano sa postupcima roditelja.
Koji problemi proističu? Poremećaj razvoja i ponašanja.
Lečenje. Za sada nema leka, ali nekoj deci može da se pomogne terapijskom izmenom ponašanja, stimulacijom, posebnim obučavanjem i, ponekad, lekovima. Kad aje to moguće dete ostaje kod kuće, ali stres za porodicu je nekad preveliki i neophodno je smestiti dete u ustanovu. Programi dnevne nege nekad mogu da rasterete porodicu od stresa a omogućavaju da dete ostane kod kuće. Ostalim članovima porodice može da bude od pomoći profesionalan savet.
Prognoza. Za sada se oko trećine pogođene dece dovoljno oporavi da mogu da funkcionišu koliko-toliko normalno, ali većina ostane autistična i potrebna im je institucionalna nega. Izgledi su bolji ako dete do pete godine nauči razgovetno da priča.
PERTUSSIS (Veliki kašalj)
Sezona: Kasna zima/rano proleće
Podložnost: Polovina slučajeva se javlja kod beba mlađih od godinu dana.
Simptomi - opšti (brojevi ukazuju na redosled pojavljivanja): 1. Kataralni stadijum: Simptomi nazeba sa suvim kašljem; blago povišena temperatura; razdražljivost. 2. Paroksizmalni stadijum, 1 do 2 nedelje kasnije: Napadi kašlja bez disanja između; iskašljavanje gustog sekreta. Često: Naduvene oči i isplažen jezik; bleda ili crvena koža; povraćanje; obilno znojenje; iscrpljenost. Ponekad: Kod odojčadi apneja, prestanak disanja; kila, zbog kašlja. 3. Stadijum oporavka: Napadi kašlja i povraćanja prestaju; kašalj se smanjuje; bolji apetit i raspoloženje.
Kod vakcinisane dece simptomi su znatno blaži.
Uzrok: Bakterija Bordetella pertussis.
Prenošenje: Kapljično, direktnim kontaktom; najzarazniji je karatalni stadijum, kasnije zaraznost opada; lečenje antibioticima skraćuje period zaraznosti.
Inkubacija: 7 do 10 dana; retko više od 2 nedelje.
Trajanje: Obično 6 nedelja, ali moguće i znatno duže.
Kod upornog kašlja obavezno se javite lekaru.
Lečenje: Za odojčad je obavezno bolničko lečenje; antibiotici (ublažavaju simptome u prvim fazama bolesti kao i zaraznost kasnije); kiseonik; uklanjanje sekreta; ovlaživanje vazduha.
Ishrana: Česti, mali obroci; nadoknada tečnosti; ako je neophodno, parenteralna ishrana (infuzija).
Prevencija: Vakcinavija (DTP)
Ponavljanje: Nije moguće; jednom preležana bolest ostavlja trajan imunitet.
Komplikacije: Mnoge, između ostalog: zapaljenje srednjeg uva; zapaljenje pluća; konvulzije. Oboljenje može da bude smrtno, naročito kod odojčadi.
RUBELA, RUBEOLE (Rubella)
Sezona: Kasna zima i rano proleće
Podložnost: Svi koji nisu vakcinisani.
Simptomi - opšti (brojevi ukazuju na redosled pojavljivanja): U 25-50% slučajeva nema ospe. 1. Ponekad: Blago povišena temperatura, otok limfnih žlezda na vratu. 2. Sitna (2-3mm), crvenkasta ospa u ravni kože, po licu. 3. Ospa se raširi po telu, nekada i po nepcu.
Uzrok: Virus rubelle.
Prenošenje: 7 do 10 dana prije pojave ospe, sve do, verovatno, 7 dana po izbijanju ospe; direktnim kontaktom ili kapljično.
Inkubacija: 14 do 21 dan; obično traje između 16 i 18 dana.
Trajanje: Od nekoliko sati do 4 do 5 dana.
Javite se lekaru ako u kontakt sa obolelom osobom dođe trudnica koja nije imuna na rubelu.
Lečenje: Nikakvo.
Ishrana: Bez promena.
Prevencija: Vakcinacija (MMR)
Ponavljanje: Nije moguće; jednom preležana bolest ostavlja trajnu imunost.
Komplikacije: Veoma retko, trombocitopenija ili encefalitis.
MALE BOGINJE (Morbilli)
Sezona: Zima i proleće
Podložnost: Svako ko nije vakcinisan.
Simptomi - opšti (brojevi ukazuju na redosled pojavljivanja): 1. Tokom 1 ili 2 dana: Povišena temperatura; kijavica; crvene plačne oči; suv kašalj. Ponekad: Proliv i otok limfnih žlezda. 2. Sitne bele tačkice kao zrna peska na unutrašnjoj strani obraza (Koplokove pege); mogu blago da krvare. 3. Diskretna, crvena ospa, blago uzdignuta, počinje na čelu, iza ušiju, potom se širi niz telo dajući utisak da je koža u celosti pocrvenela.
Uzrok: Virus morbilla (Morbillivirus)
Prenošenje: Kapljično, direktnim kontaktom, počevši od 2 dana pre, pa do 4 dana posle izbijanja ospe.
Inkubacija: Od 8 do 12 dana.
Trajanje: Oko nedelju dana.
Javite se lekaru radi postavljanaj dijagnoze; odmah se ponovo javite lekaru ako kašalj postane veoma ozbiljan, ako se jave konvulzije ili simptomi zapaljenja pluća, zapaljenja mozga ili srednjeg uva, ili ako temperatura ponovo počne da raste pošto se prethodno vratila u normalu.
Lečenje: Simptomatsko; tople obloge i prigušeno svetlo ako su oči veoma osetljive (jako svetlo nije štetno)
Ishrana: Dodatan unos tečnosti zbog povišene temperature.
Prevencija: Vakcinacija (MMR), stroga izolacija obolelih.
Ponavljanje: Ne.
Komplikacije: Zapaljenje srednjeg uva, zapaljenje pluća, zapaljenje mozga; može da bude i smrtno.
TETANUS (Zli grč)
Sezona: Kada se više vremena provodi napolju.
Podložnost: Svako ko nije vakcinisan.
Siptomi - opšti (brojevi ukazuju na redosled pojavljivanja): Lokalizovan: Spazam i povećana napetost mišića u okolini rane. Generalizovan: Nevoljne kontrakcije, grčevi mišića koje kičmu saviju u luk i stegnu vilicu, uvrnut vrat; konvulzije; ubrzan srčani rad; obilno znojenje; umereno povišena temperatura; kod odojčadi otežano disanje.
Uzrok: Otrov koji proizvodi bakterija Clostridium tetani i koji se širi telom.
Prenošenje: Tako što bakterija zagadi ubodnu ranu, opekotinu, dublju oguljotinu ili nezarastao pupčani patrljak.
Inkubacija: Od 3 dana do 3 nedelje, u proseku 8 dana.
Trajanje: Nekoliko nedelja.
Odmah se javite lekaru ili idite u hitnu službu ako nevakcinisana beba dobije ranu podložnu da se zagadi.
Lečenje: Neophodno je medicinsko lečenje: tetanusni toksoid da bi se sprečio razvoj bolesti; tetanusni antitoksin; lekovi za opuštanje mišića; antibiotici; aparati za pomaganje disanja.
Prevencija: Vakcinacija (DTP); higijenska obrada pupčanika; izbegavanje povređivanja u spoljnom prostoru kad god je moguće.
Ponavljanje: Ne.
Komplikacije: Mnoge, uključujući: rane; zapaljenje pluća; poremećaj srčanog ritma; krvni ugrušak u plućima. Može da bude smrtno.
ZAUŠKE (Mumps)
Sezona: Kasna zima i proleće.
Podložnost: Svako ko nije vakcinisan.
Simptomi - opšti (brojevi ukazuju na redosled pojavljivanja): 1. Ponekad: Blagi bolovi; povišena temperatura; gubitak apetita. 2. Obično: Otik pljuvačnih žlezda sa obe strane vilice (parotidne žlezde), ispred i ispod uva; bol u uhu; bol pri žvakanju ili pijenju kiselih napitaka; otok drugih pljuvačnih žlezda. U oko 30% slučajeva uopšte nema simptoma.
Uzrok: Mumps virus.
Prenošenje: Kapljično, direktnim kontaktom, obično 1 do 2 dana (pa i 7 dana) pre do 9 dana posle početka bolesti.
Inkubacija: Obično 16 do 18 dana, moguće od 12 do 25 dana.
Trajanje: 5 do 7 dana.
Javite se lekaru radi postavljanja dijagnoze; odmah se ponovno javite lekaru ako se javi povraćanje, pospanost, glavobolja, ukočenost leđa ili vrata ili drugi znaci meningoencefalitisa, u toku ili posle zaušaka.
Lečenje: Simptomatsko, za povišenu temperaturu i bol; hladne obloge na obraze.
Ishrana: Meka hrana, nekisela.
Prevencija: Vakcinacija.
Ponavljanje: Mala je šansa da se bolest ponovi, ako je preležana samo jednostrano.
Komplikacije: Meningoencefalitis; druge komplikacije su kod odojčadi retke ali kod odraslih muškaraca mogu da budu opasne.
MENINGITIS (Zapaljenje moždanica, opni oko mozga i/ili kičmene moždine
Sezona: Zavisi od uzročnika; za Hib zima.
Podložnost: Zavisi od uzročnika, za Hib je najveća kod odojčadi i male dece.
Simptomi - opšti (brojevi ukazuju na redosled pojavljivanja): Povišena temperatura; promukao plač; pospanost; razdražljivost; gubitak apetita; povraćanje; ispupčena fontanela. Kod starije dece još i: Ukočen vrat, osetljivost na svetlo, zamućen vid i drugi znaci neurološkog oboljenja.
Uzrok: Najčešće bakterije kao što je Hib; virusi takođe, izazivaju manje teško oboljenje.
Prenošenje: Zavisi od uzročnika.
Inkubacija: Zavisi od uzročnika, za Hib verovatno manje od 10 dana.
Trajanje: Različito.
Odmah se javite lekaru ako sumnjate na postojanje meningitisa; ako ne možete do svog lekara idite u hitnu službu.
Lečenje: Za virusne meningitise simptomatsko; za bakterijske je neophodno bolničko lečenje; antibiotici i drugi lekovi, nekad i manitol.
Ishrana: Dodatan unos tečnosti zbog povišene temperature.
Prevencija: Za Hib infekciju vakcinacija; striktne zdravstvene mere u dečijim kolektivima.
Ponavljanje: Za Hib nije moguće; jednom preležana bolest ostavlja imunitet.
Komplikacije: Hib i drugi bakterijski uzročnici mogu da ostave trajna neurološka oštećenja, a mogu da uzrokuju i smrt; virusi obično ne ostavljaju trajna oštećenja.
EPIGLOTITIS (Zapaljenje epiglotisa)
Sezona: Zimski meseci, u umerenoj klimatskoj zoni.
Podložnost: Retko se javlja kod dece mlađe od 2 godine.
Simptomi - opšti (brojevi ukazuju na redosled pojavljivanja): Pištavi kašalj; promuklost; otežano disanje i gutanje; balavljenje. Ponekad: Izbačen jezik, povišena temperatura. Dete deluje bolesno.
Uzrok: Bakterije, najčešće Haemophilus influenzae (Hib)
Prenošenje: Najverovatnije direktno ili kapljično
Inkubacija: Manje od 10 dana.
Trajanje: 4 do 7 dana ili duže.
Odmah zovite hitnu pomoć ili idite u hitnu službu. Dok čekate pomoć, držite bebu uspravno, nagnutu napred, otvorenih usta i isplaženog jezika.
Lečenje: Bolničko lečenje; oslobađanje disajnih puteva; antibiotici.
Prevencija: Vakcinacija protiv Hib.
Ponavljanje: Mala verovatnoća.
Komplikacije: Bez brze medicinske intervencije može da bude smrtno.
