Sljedećih 5 riječi koje su izašle iz njenih usta totalno su me dotukle. Kako bi trogodišnjakinja mogla ovo znati?
Bojila sam u garaži a ona je crtala dugu s kredama na betonu kada je rekla „Drago mi je da mi je Bog dao tebe kao mamu.“
Nisam bila spremna na takvo nešto.
Upitala sam „Šta?“, za svaki slučaj da nisam dobro čula.
Pokušala je ponovno reći, ali riječi su ovoga puta bile malo čudnije, i rekla je nešto poput „Sretna sam što si ti moja mama od Boga.“
Suze su mi ispunile oči.
Tada se molila: „Bože, hvala ti što si mi dao moju mamu. I hvala ti (ovaj dio nisam razumjela). I hvala ti što mi pravi doručak. I hvala ti što ćemo raditi špagete od bundeve. Nadam se da će biti ukusne. Misliš li ti, Bože, da će biti ukusne?“
Tada je otvorila oči i nastavila sa svojim crtežom od krede. Dok su mi se oči punile suzama, došla mi je knedla u grlo. Otkuda je to došlo?
Ona ima 3 godine, i nisam znala da njeno malo srce može imati toliko zahvalnosti. Ili da će to samo izletjeti iz nje, u tom suptilnom trenutku u garaži. Ili da će zahvaljivati Bogu, na glas, za mene.
Obično se ni ne želi moliti na glas, ni kada je ohrabrujem. No danas je osjetila nešto u sebi.
Nešto predivno.
Njezino malo srce ima puno više ljubavi nego što to mislim.
Njen maleni um, nije toliko malen koliko ja to mislim. Ona misli puno dublje nego što ja to očekujem.
„Hvala, Selah“, rekla sam smiješeći se. „Jako sam sretna što mi te je Bog dao kao kćer.“
Zagrlila bih je istog trenutka da mi ruke nisu bile prekrivene bijelom bojom, i da nije bilo toliko smeća na podu, između nas. Bojila sam ladice, i neke stare stolice.
„Jesi li morala dugo čekati na mene, mama?“ ,pitala je.
(Ispričala sam joj njenu priču mnogo puta ali ju je ona ponovno htjela čuti.)
Prekoračila sam preko smeća na podu i približila joj se.
„Da“, rekla sam. „Molila sam Boga za bebu opet i opet. Ali dugo mi je vremena nije podario.“
„I kada smo tata i ja saznali da si u mom stomaku, bili smo jako sretni!“ rekla sam joj.
„Znaš li zašto je Bogu trebalo toliko vremena da ti da bebu?“ pitala je.
„Ne, dušo“, rekla sam. „Ne znam.“
„Ja znam zašto“, rekla je.
„Zašto?“, upitala sam.
„Zato… zato što me on stvarao“, rekla je.
Zato što me on stvarao.
Pogledala sam u njene duboke plave oči, koje su se činile kao da znaju nešto sa drugog svijeta, i njena se plava kosa vijorila na vjetru. I u tom trenutku činila se kao da ima hiljadu godina.
Zato što me on stvarao.
Taj je odgovor bio dovoljan. I srce mi je bilo ispunjeno tom istinom:
„Naravno da je. Naravno, to je ono što je On radio, drago moje.“
Jer sada kada je poznajem, i kada znam koliko je posebna, tek sada to ima smisla, što je toliko dugo trajalo. Ja ne znam što je to Bog činio gore. Ima nešto zbog čega mi se čini da je provela dugo vremena u Božjem krilu prije nego je došla u moje. Skoro kao da nebo nije htjelo pustiti je.
Selah.
I ovo govorim u suzama, vama, neplodnima…
Koji čekate da se vaše molitve za bebe usliše.
Koji se molite svaki dan da vam Bog da bebu. Da vam podari život.
Ne znam zašto toliko dugo traje.
Ne znam hoće li vam On ikada podariti dijete u trbuhu, ili kroz skrbništvo nad djecom, ili kroz posvojenje.
U svakom slučaju… ako ga čekate sada, i ako ne znate zašto toliko dugo traje.
Možda je to zato što Bog, Stvoritelj i Davatelj Života i svega živoga… je još uvijek u procesu stvaranja vašeg djeteta.
Mi ne možemo ni zamisliti što se događa u nebesima, u nevidljivom, i što, ili koga On stvara.
Njegovi putevi nisu poput naših. Njegovo vrijeme nije kao naše.
I možda se on kreće polako i treba Mu puno vremena… to je stoga što on oblikuje nešto predivno i začuđujuće… to se ne može požuriti.
On je u procesu stvaranja umjetničkog djela.
I možda će jednog dana jedno malo umjetničko djelo stajati pred vama i reći „Znam zašto je Bogu trebalo toliko vremena da ti podari bebu.“
I vi ćete reći: „Zašto?“
I ono će reći: „Zato … zato što me on stvarao.“
Autorica: Rebekah Fox
Izvor: Faithit.com
